Životna priča – 21.12.2025

Dugo sam mislio da me Allah ostavio na čekanju.

Nisam to govorio drugima, ali sam to nosio u sebi. Trudio sam se da budem dobar, da klanjam, da pazim šta govorim i kako postupam, a opet – vrata su se zatvarala jedno po jedno. Ono na šta sam računao nestalo je. Ljudi u koje sam imao povjerenje su otišli. Dova koju sam ponavljao danima kao da nije imala odgovor.

Bilo je trenutaka kada sam se pitao ima li smisla više išta očekivati.

Jedne noći, potpuno slomljen, nisam imao snage ni da molim kako treba. Spustio sam čelo na sedždu i samo rekao:
**“Allahu, Ti znaš da više ne mogu sam. Ako je ovo iskušenje – daj mi snage da ga izdržim. Ako je pouka – otvori mi srce da je shvatim.”**

Nakon toga se nije desilo čudo preko noći. Ali se nešto u meni promijenilo.

Prestao sam mjeriti Allahovu brigu po onome što imam u rukama, a počeo je osjećati po smiraju u srcu. Naučio sam da šutim više, da se manje žalim, da sabah ne dočekujem s teretom nego s nadom. Počeo sam prihvatati da možda gubim ono što volim, ali da Allah ne uzima bez razloga.

I onda je Allah počeo da mi vraća – tiho.

Dao mi je posao koji me nije trošio, nego hranio halalno i smireno. Dao mi je ljude koji su ostali, bez obećanja, ali s iskrenošću. Dao mi je snove koje ranije nisam ni znao da mi trebaju.

Shvatio sam da mi Allah nije zatvorio vrata – samo me je sklonio s pogrešnih.

Danas, kada se sjetim onih noći punih pitanja i suza, znam da su bile potrebne. Da me nisu slomile, nego očistile. Da me nisu udaljile od Allaha, nego približile.

Ako me neko pita šta sam dobio nakon iskušenja, ne bih rekao samo “olakšanje”.
Dobio sam **srce koje zna sabur**, **dušu koja se oslanja** i vjeru koja više ne traži dokaz – nego vjeruje.

I sada znam:
**Allah daje najljepše onda kada Mu se potpuno prepustiš.**